Bosnjace

	Свети храм Реч црква употребљава се и за хришћанску заједницу и за здање где се одвијају богослужења. То само по себи, говори о томе да заједница верних остварује себе као Цркву Божију, као духовни храм, на месту где се служи Литургија. Православна архитектура, стога, има своје литургијско значење, симболику која употпуњује симболику саме Литургије. Историја црквене архитектуре је дуга и оставила нам је велику разноликост националних израза и стилова зависних од времена у коме су Цркве настајале, али је свим православним храмовима заједничка и средишња идеја да је храм Божији "Небо на земљи" , место на коме, кроз учествовање у Светој Литургији Цркве ми улазимо у заједницу (општење) са "будућим веком", са Царством Божијим. Храм се обично дели на три дела: " припрату или предворје (нартекс) " средишњи део храма-брод (наос) " олтарски простор-мистичко средиште Цркве Сва три дела украшена су фрескама и иконама које помажу да успоставимо чврсту везу са светитељима-нашим заступницима у Царству небеском, да тако на свакој Литургији искусимо пуноћу Цркве. Материјални храм-Црква, не треба да постане сврха самој себи, већ мора да нам помогне да изградимо духовни храм-Цркву Божију.
	Олтар Хришћански храмови се зидају и постављају правац Исток-Запад. Источни део храма је олтар. То је најсветији део храма у коме се налази Часна трпеза-Престо, проскомидија и ђаконик. На часној трпези се морају налазити: антиминс, Свето Јеванђеље, крст, дарохранилица у којој се налазе честице за причешћивање болесника, мироносица-потребна за Свето крштење, чираци са свећама, кандило и службеник. Проскомидија-жртвеник, је место у храму где се чува све оно што је потребно за богослужење: путир, дискос, копље, кашичица, богослужбене одежде и друго. Назив ђаконик настао је отуда што је ђакон задужен да се стара око поменутих светих предмета.
	Певница У делу храма пред олтаром, обично одвојеним с једним или два степеника од главног брода (наоса) Цркве, налазе се певнице, северна и јужна. Понегде само једна. За певницом у току Светих богослужења налазе се појци, који активно учествују на богослужењима. Одговарају на јектеније, певају читају одређене црквене текстове, како је то Типиком прописано.
	Припрата Предворје или нартекс, раније је у средини имало крстионицу. Крштење се вршило у унутрашњој припрати, нартексу, а онда су нови чланови Цркве увођени у свечаној процесији у храм. У припрати су у време службе, осим оних који се спремају за крштење, стајали и покајници под забраном причешћа, чекајући да прође време очишћења, па да опет буду спремни на пуно учешће у Светој Литургији.
	Звона Прва ливена звона потичу из половине IX века, са Запада, из италијанске области Кампани. Убрзо пошто се почело са ливењем звона, венецијански кнез је послао на дар византијском цару Михаилу 12 звона за храм Свете Софије у Цариграду. Од тада звона се шире у земљама православног хришћанства. После Великог раскола и облик звона на Истоку и Западу почиње да се разликује, што утиче и на разлике у основном тону звона. Први хришћани нису се користили никаквим инструментом за позивање на богослужење, пре свега што су често морали да се скривају пред прогонима. Касније, монаси на Истоку почињу да употребљавају различите знаке за позивање. Најчешће су се користила различита клепала. На Синајској гори, монаси су позивани на богослужење звуком трубе, у манастирима Палестине ударањем чекићем на врата келија; у женским манастирима користиле су се звечке, клепала, јеленски и говеђи рогови. Када су звона прихваћена у Византији, почели су за њих да зидају и посебне звонаре, како би се што даље чула. Вековима су и међу Србима звона била не само средство за позивање на богослужењима, већ и главни медиј за преношење важних информација: о ратовима, о доласку непријатеља, о пожарима, о свим важнијим срећним и несрећним догађајима народне заједнице. Ипак, најважнија улога звона била је у позивању на богослужења и заједничке молитве. У турско време звона су била забрањена. Нека је скривао сам народ, закопавао их неби ли их сачувао, а друга су носили освајачи да би их претапали у топове. Звук звона је за Србе, али и остале православне хришћане, био исто што и звук слободе. Тек после ослобођења од Турака у српским крајевима су се поново зачула звона.
	Икона Икона је света слика која има првенствено богослужбену функцију. Она јесте производ уметности, али је пре свега њена улога да повеже оно страно, са нашим светом. Неки називају иконе и фреске прозорима кроз које становници Царства небескога гледају наш свет, прозорима који нам помажу да се сретнемо са њима. Целивање освећених икона у Црквама или хришћанским домовима не значи обожавање материјалних симбола, већ је упућено прво лику који је на њима представљен, према коме су усмерене наше молитве. Иконе на тајанствен начин чине заиста присутним оне које представљају. Поштовање икона у Православној цркви има основу у оваплоћењу Сина Божјег-рођења у телу, животу међу људима у одређеном историјском тренутку, смрти и васкрсењу Господа Исуса Христа-што је омогућило и представљање Његовог лика на светим сликама, лика Пресвете Богородице, а затим и представљање оних који су својим животом урасли у Христа и постали судеоници будућег Царства небеског. Иконом се, пре свега, представља свет и човек у Цркви онаквим каквим ће се он и јавити у последњем догађају остварења царства Божијег на земљи, занемарујући при том на њихову историјску реалност. Ликови на иконама носе карактеристичне личне црте, али су лишени случајности и привремености као у обичном сликарству, осветљени су натприродном светлошћу која не оставља сенке. Икона често спаја различите тренутке истог догађаја, као и ликове из различитих историјских периода, види их у њиховом надисторијском, послеисторијском стању, у вечности. Да би била прихваћена у својој богослужбеној улози, икона се у Цркви освећује, али и сам чин сликања већ је литургијски чин. Зато се од иконописца очекује да буде уроњен у живот Цркве, да се молитвом припрема за сликање свете слике и да уопште живи хришћанским животом. Он треба да буде што чистији посредник који омогућава да се свети ликови сами објаве у заједници и с њом се сједињују. У историји Православне цркве, за очување иконопоштовања вођена је велика борба, нарочито у VIII i IX веку, и много је хришћанских мученика у тој борби страдало. Коначну победу над иконоборцима, противницима светих слика, 842. године, Црква слави у Недељу православља, то јест Чисту недељу-Прву недељу Васкршњег поста.
	Иконостас Солеја је део храма испред иконостаса. Између олтара и солеје налази се иконостас, олтарска преграда на којој су иконе постављене по тачно утврђеном реду. На иконостасу се налазе троја врата или двери, а ако је храм мали, најмање двоја. У средини су царске двери, кроз које је дозвољено да пролазе само свештена лица, када је то Типиком прописано.
	Фреска Зидна света слика у православним Црквама, рађена старом техником на влажном малтеру. У последње време у православним Црквама честа је појава зидних слика рађених на сувом малтеру у такозваној секо техници-оне су мање трајне од фресака од којих су многе сачуване још из првих векова хришћанства (из подземних светилишта раних хришћана и првих хришћанских гробница).
	Свештенство Свештеничка служба у цркви је продужена апостолска служба. Суштина свештенства је , по речима светог апостола Павла "бити све свима", бити свакоме Христос. Свештеник, рукоположен на светој евхаристији, јесте онај ко чини Христа присутним, који "представља", али у врло реалном смислу, Христову бригу, Христову љубав, Христово учење. Где год су оснивали нове црквене заједнице, апостоли су рукополагали епископе за своје наследнике, а ови касније за помоћнике себи свештенике и ђаконе. То је црквена јерархија. Она води порекло од самога Господа Исуса Христа и од Светог Духа који је на Педесетницу сишао на апостоле. Апостоли су предали својим наследницима оно што су примили од Господа: исту веру, исто крштење, исте Свете тајне, исти живот по Богу. Њихови наследници су то предавали кроз полагање руку (кроз Свету тајну свештенства) својим наследницима, а ови опет својим, и тако се непрекидно то апостолско наслеђе, апостолско прејемство, продужава до данас и продужаваће се до свршетка века. Свештенство проповеда, чува православну веру и врши Свете тајне. Без нјега не може бити Цркве, али апостолско проповедање Христа и њихово свето дело продужују и сви хришћани. Црква у току богослужења заиста оличава главу и тело Христово, управо деловањем свештеника али не без учешћа верних. Постоје три степена свештенства: ђаконски, презвитерски (свештеници) и епископски (владике), у које се уводи хиротонијом, а претходе им још два степена која су настала као плод црквене праксе и претходе ђаконату, а то су чтеци и ипођакони који се додељују хиротесијом.
	Ђакон Из практичних разлога, у време апостола дошло је до избора ђакона. Апостоли су изабрали седам ђакона: Стефана, Филипа, Прохора, Никанора, Тимона, Пармена и Николу. Првобитно задужење ђакона било је неговање сиротих, проповедање речи Божије, обављање Свете Тајне Крштења. Носили су одсутнима причешће кући, поучавали оне који се спремају за крштење. Примали су дарове које су верни доносили у Цркву, део припремали за причешће на Светој Литургији а од остатка су делили онима којима је највише било потребно, или су организовали заједничке хришћанске гозбе љубави-агапе. Ђакони могу бити монаси; у том случају су у црквеноправној терминологији јерођакони, док је онај који је у браку ђакон. Ђакони су данас у Српској православној цркви при катедралним храмовима и епископијама. Поред основног задужења да са свештеником или епископом врше богослужења (сами не могу вршити ни Свете Тајне ни богослужења, само су помоћници епископа и свештеника), они могу бити и у црквеноадминистративним и црквенопросветним службама.
	Превизитер - свештеник Презвитер је грчка реч; код Срба је свештеник, јереј, поп, и сва три назива значе исто. О овом чину има много помена у Светом писму; у делима апостолским редовно се помињу уз апостоле и епископе. Сматрају се наследницима 72 ученика, и у првој Цркви били су само помоћници епископа. Кад су у већим градовима осим главне епископске Цркве подигнуте и друге цркве, а почеле да се подижу цркве у селима и мањим градовима, презвитери су од епископа добили да самостално врше свете службе осим рукоположења, освећења мира и неких других освећења, које и даље припадају само епископима. Монаси-свештеници називају се јеромонаси. Црква је временом, према својим потребама, и код овог чина увела одређене степене. За ожењене презвитере, јерархијски степени су: протојереј или протопрезвитер, што значи, први најстарији презвитер. Ко ће бити презвитер у искључивој је надлежности епископа. Протојереј-ставрофор је онај протојереј који има право да носи напрсни крст.
	Свештене одежде Свака свештена одежда обавезно се освећује од стране епископа или свештеника. Кад се одежде облаче, изговарају се Типиком прописане молитве. Одежде се могу употребити само у богослужбене сврхе. Што се тиче боје црквених одежди у почетку је доминирала бела боја. Касније су уведене у време поста пурпурне или црне одежде, током године и црвене, зелене, златне... Обично су везене и украшене. Пошто код свештенства има три степена, то и сваки степен има своје одређене одежде. Ђаконске одежде су: стихар (обично бео сличан грчкој хаљини хитону, цело тело од врата до доле), наруквице и орар (дугачка трака коју ђакон носи на левом рамену и даје знак за заједничку молитву током богослужења); Презвитерске (свештеничке) су: стихар, епитрахиљ (орар чија су оба краја напред састављена, свештеник га ставља око врата), појас, наруквице и фелон (огртач без рукава са отвором да се преко главе обуче, облачи се преко стихара); Архијерејске одежде су:стихар, епитрахиљ, појас, наруквице, надбедреник (четвороугаоно платно које се за један угао веша око појаса на десно бедро-значење духовног мача), сакос (одећа настала комбиновањем одеће византијских императора и одеће старозаветних просвештеника, разрезан са стране и повезан златним прапорцима облачи се преко стихара) и омофор (носи га архијереј преко оба рамена пребаченог, широка трака-симболише изгубљену и затим нађену овцу, коју је Христос узео на своја рамена и донео Оцу).